Be­o­grad­ske „Le­gen­de” su odav­no po­sta­le svo­je­vr­stan brend, a nji­ho­ve pje­sme po­e­zi­ja ko­ja se pje­va. To su još jed­nom po­tvr­di­li u na tra­di­ci­o­nal­nom 57. kon­cer­tu u Cen­tru Sa­va, gdje bez pa­u­ze svi­ra­ju 23. go­di­ne. Gru­pa pre­vo­đe­na tek­sto­pi­scem i kom­po­zi­to­rom Zo­ra­nom Da­ši­ćem Da­šom, či­jim su pe­rom i emo­ci­ja­ma is­pi­sa­ne naj­ljep­še pje­sme ovog ben­da, ima­la je još je­dan raz­log za sla­vlje i su­sret sa be­o­grad­skom pu­bli­kom - 30 go­di­na uspje­šne ka­ri­je­re.
Emo­tiv­no, ot­me­no i za pam­će­nje. Ova­ko se u ne­ko­li­ko ri­je­či mo­že opi­sa­ti nji­hov na­stup. Po­ja­ča­ni žen­skim ho­rom „Ko­le­gi­jum mu­zi­kum”, pod di­ri­gent­skom pa­li­com Dra­ga­ne Jo­va­no­vić, i kvar­te­tom „Pan­do­ra”, gru­pa „Le­gen­de” je od­svi­ra­la naj­ljep­še pje­sme ko­je su obi­lje­ži­le nji­ho­vu ka­ri­je­ru ali ovo­ga pu­ta u iz­mi­je­nje­nom aran­žma­nu. Ivan Mi­lin­ko­vić, vo­kal gru­pe Le­gen­de otr­ki­va ka­ko su iz­gle­da­li nji­ho­vi mu­zič­ki po­če­ci, Ot­kri­va da li su ga Le­gen­de na ne­ki na­čin pri­mi­je­ni­le i ka­ko iz­gle­da nje­gov po­ro­dič­ni ži­vot, ali i šta pri­pre­ma u sko­ri­joj bu­duć­no­sti....
• De­vet go­di­na ste na­stu­pa­li kao oper­ski pje­vač. Ka­kvo je to is­ku­stvo bi­lo?
- Je­ste, de­vet go­di­na sam bio u Be­o­grad­skoj ope­ri, to je ja­ko do­bro i li­je­po is­ku­stvo. Za­to što sce­na si­tu­a­ci­o­no zah­ti­je­va sa­ma po se­bi čo­vje­ka na je­dan po­se­ban na­čin i uko­li­ko čo­vjek ni­je pri­pre­mljen za nju to vi­di i osje­ća. Ja sam pri­je ba­vlje­nja ope­rom i sce­nom išao na kon­cer­te po­koj­nog To­me Zdrav­ko­vi­ća, a u to vri­je­me su me na­ja­vlji­va­li kao pred­pje­va­ča. Pje­vao sam li­je­pu pop i na­rod­nu mu­zi­ku, ta­ko da i da­nas vo­lim do­bru na­rod­nu, do­bru pop mu­zi­ku, sve ono što je do­bro. Ja sam po­bor­nik kva­li­te­ta. Ope­ra je div­no is­ku­stvo jer te na pra­vi na­čin iz­bru­si za da­lje.
• Zbog če­ga ste od­u­sta­li od ope­re? Da li su „Le­gen­de” uti­ca­le na to?
- Na ne­ki na­čin je­su. Ja sam ne­ko ko je do­šao u to vri­je­me u si­tu­a­ci­ju zbog sa­me ne­mo­guć­no­sti ne­kog br­žeg raz­vo­ja i od­laz­ka iz po­zo­ri­šta ne­gdje da­lje.
• Ka­da ste od­lu­či­li da se ba­vi­te pje­va­njem? Ka­ko su na to uti­ca­li va­ši naj­bli­ži?
- Mo­ji naj­bli­ži su pra­ti­li moj ta­le­nat. Vi­dje­li su i ta­ta i ma­ma da sam kao kli­nac bio upo­ran, dr­žao sam mal­te­ne kon­cer­te na te­ra­si u na­šem kra­ju u Lo­zni­ci, gdje smo ži­vje­li i gdje sam ro­đen. Ma­ma do­đe s po­sla, a kuć­na po­moć­ni­ca ko­ja me je ta­da ču­va­la joj ka­že: „Evo ga ovaj tvoj, cio dan pje­va, dr­ži kon­cert ov­de za zgra­du i oko­li­nu“. Kao ma­li, kroz dru­že­nje u ku­ći i pra­će­nje LP plo­ča i ta­da­šnjih pje­va­ča, shva­tio sam da imam ne­što što mo­gu da po­nu­dim. Već sam ta­da imao ne­ke svo­je sno­ve – ka­ko će me­ne ne­ko da slu­ša, ka­ko ću mo­ći ne­ko­me jed­nog da­na ne­što da po­nu­dim.
• Ka­ko se u va­šem slu­ča­ju ro­di­la lju­bav pre­ma mu­zi­ci?
- Ro­di se ta­ko što ti ču­ješ ne­što i to te mno­go na­po­ji i opi­je ne­ka ja­ko li­je­pa osje­ća­nja, svje­stan si to­ga da to do­ži­vlja­vaš na je­dan po­se­ban na­čin u od­no­su na sve dru­ge spolj­ne na­dra­ža­je. Ka­da jed­no­stav­no osje­tiš mu­zi­ku i kad shva­tiš da imaš ta­le­nat, a on se ra­đa i mo­ra da se bru­si, i ka­da ču­ješ da imaš i gla­sov­ne mo­guć­no­sti da se­be iz­ra­ziš - on­da po­či­nje ta ta­ko­zva­na mu­zič­ka ča­ro­li­ja i igra.
• Je­su li vas Le­gen­de na ne­ki na­čin pro­mi­je­ni­le?
- Ni­su me pro­mi­je­ni­le, već su od sva­kog od nas uze­le ono naj­bo­lje za tu pri­ču.
• Su­pru­ga Mi­li­ca vam je naj­ve­ća po­dr­ška. Ko­ji je vaš re­cept za sre­ćan brak?
- Ne­sre­ćan ni­je si­gur­no, a sre­ćan... Sad to je pi­ta­nje (smi­jeh). Ap­so­lut­no se do­pu­nju­je­mo i nor­mal­no da mi je naj­ve­ća po­dr­ška. Nor­mal­no je da te lju­bav oku­pa i umi­je i da te usred­sre­di na ne­ki na­čin na ono što se zo­ve naj­bo­lje od te­be.
• Čo­vek ste pre­pun emo­ci­ja, a njih iz­ra­ža­va­te kroz glas i pje­sme.
- Ve­li­ka je sre­ća to što smo se na­šli Da­ša i ja, on kao autor, a ja kao iz­vo­đač.
• Ka­ko naj­če­šće sa­vje­tu­je­te svog si­na Fi­li­pa?
- Da bu­de svoj, da slije­di svo­ja osje­ća­nja.
• Da li je te­ško da­nas iz­ve­sti di­je­te na pra­vi put?
- Ni­je se mno­go do­ga pro­mi­je­ni­lo, da­nas je pod­jed­na­ko te­ško kao i ra­ni­je.
• Da ni­ste bi­li to­li­ko upor­ni i is­traj­ni u svo­joj na­mje­ri da iz­gra­di­te uspje­šnu ka­ri­je­ru, da li bi­ste da­nas bi­li tu gdje ste? Ko­li­ku ulo­gu u to­me je ima­la po­dr­ška va­še po­ro­di­ce i pri­ja­te­lja?
- Ni­je bi­la po­dr­ška pri­ja­te­lja i po­ro­di­ce pre­sud­na, već mo­ja ve­li­ka že­lja. Išao sam vi­še sr­cem ne­go mo­zgom.
• Da li ste ne­ku pje­smu po­sve­ti­li su­pru­zi?
- Je­sam, i ne­ke Da­ši­ne i dru­ge ne­ke uvi­jek se čo­vjek na­đe po­ma­lo. Na­rav­no da sam i ja čo­vjek sat­kan od emo­ci­ja.
• Vaš mo­to je….
- Bu­di svoj!
• Ne­dav­no ste ima­li svoj 57. kon­cert u Cen­tru Sa­va. Da li će­te osta­ti na jed­nom da­tu­mu ove go­di­ne ili će bi­ti vi­še kon­ce­ra­ta?
- Sa­vje­tu­ju nas da or­ga­ni­zu­je­mo i dru­gi kon­cert. Ali vra­ćam se na sim­bo­li­ku da jed­na ru­ža ima sna­gu - ako do­daš dru­gu i tre­ću, ta­da već ne­maš fo­kus na zna­ča­ju tog sim­bo­la. Mi­slim da je do­vo­ljan je­dan kon­cert za sve ko­ji nas vo­le.
• Ima­te li ne­ke za­cr­ta­ne pla­no­ve za „Le­gen­de” ove go­di­ne?
- Da osta­ne­mo nor­mal­ni.
Priredila: A.Š.


Trema i izazov

Da li vam je da­nas te­že da na­stu­pa­te ne­go što je bi­lo na po­čet­ku ka­ri­je­re? Ko­li­ko se mu­zič­ki svi­jet pro­mi­je­nio od va­ših po­če­ta­ka?
-Tu je uvi­jek ili cr­no ili bi­je­lo. U ži­vo­tu ni­ka­da ne mo­žeš da pod­vu­češ ne­ku cr­tu i da ka­žeš da je ovo ova­ko, a ono ona­ko. Ne, uvi­jek je sve iz ni­jan­si sa­sta­vlje­no. Ko­li­ko god je na po­čet­ku bi­lo li­je­po i ko­li­ko god je bi­lo te ča­ro­li­je is­tra­ži­va­nja, ni­je bi­lo ni pri­jat­no jer je bi­lo tre­me i iza­zo­va.